Uprkos tome, banke stanovništvu naplaćuju značajno veće naknade, a i primenjuju značajno višu kamatnu stopu na odobrene kredite, rezultati su istraživanju finansijskog portala kamatica.com. Za kratkoročne pozajmice stanovništvu banke naplaćuju dvostruko, pa i trostruko više nego privrednim društvima. Upoređujući kamate na kraju 2009. kamatne stope na kratkoročne pozajmice u dinarima stanovništvu odobravane su za prosečnu kamatnu stopu od 36 odsto, dok privredi od 10 do 18 odsto, u zavisnosti od vrste kredita. Vidljivo je i to da su kamatne stope na pozajmice privredi imale pad tokom prošle godini, dok su kada je u pitanju stanovništvo zabeležile porast u proseku.

Ma koliko poslovne banke govorile o visokim rezervama koje je propisala Narodna banka Srbije, otežanoj naplati potraživanja i visokom riziku zemlje, razlika od tri do neverovatnih 18 puta između aktivnih (na kredite) i pasivnih (na štednju) kamata nema dovoljno opravdanja. Građani stoga i smanjuju broj kreditnih kartica, koje uz pozajmicu po tekućem računu predstavljaju najskuplji način finansiranja.

Izvor: www.blic.rs

(Zatvori)

Oko 60 odsto bankarskih kredita odobreno je privredi, a svega 35 procenata dato je stanovništvu. Sasvim razumljivo jer privreda, kako primećuju analitičari portala Kamatica.com, ima daleko veće potencijale za korišćenje kredita. Svi dosadašnji podaci pokazuju da je stanovništvo oduvek bilo revnosnije u vraćanju kredita, pa je kašnjenje u proseku dvostruko manje nego kod privrede. Ovo nije fenomen vezan isključivo za našu zemlju, već je tako u većini država.

I pored toga poslovne banke stanovništvu zaračunavaju znatno veće naknade i kamatnu stopu nego privredi. Za kratkoročne pozajmice građanima naplaćuju dvostruko, a ponekad i trostruko više kamate nego privrednim društvima. Krajem 2009. godine kamatne stope na kratkoročne pozajmice u dinarima stanovništvu odobravane su uz prosečnu kamatu od čak 36 odsto, dok su iste kredite privredi u domaćoj valuti odobravale uz kamatu od 10 do 18 procenata, zavisno od svrhe korišćenja zajma. Vidljivo je i to da su kamatne stope na pozajmice privredi imale pad tokom 2009. godine, dok su one na kredite stanovništvu zabeležile porast.

Poslovne banke, bez sumnje, imaju nešto veće troškove prilikom plasmana kredita stanovništvu, ali ovolika razlika, kako primećuju na navedenom portalu, između kamatnih stopa sigurno ne može biti opravdana samo time.

Prošle godine zabeležene su najveće kamate na kratkoročne pozajmice stanovništvu od 2000. godine. Kamatne stope na ovu vrstu pozajmica bile više 1998. i 1999. godine. Od 2000. do 2009. godine prosečne ponderisane kamatne stope banaka na dinarske kredite gotovo ni u jednom trenutku nisu prelazile 30 odsto, ali 2009. nijednog pojedinačnog meseca nisu bile ispod 30, a tokom pet meseci prelazile su 40 procenata. U februaru 2009. dostigle su rekord od neverovatnih 57 odsto godišnje.

Tokom prošle decenije primetno je da su kamatne stope poslovnih banaka na kredite privredi imale blagi trend pada. Vrlo je interesantan podatak da je tokom 2009. godine privreda u proseku poslovnim bankama plaćala korišćenje kratkoročnih pozajmica po dvostruko nižim kamatnim stopama, nego što je to slučaj kad je reč o građanima.

Pad kamatnih stopa zabeležen je i kod dugoročnih pozajmica stanovništvu i to se prvenstveno odnosi na stambene i kredite za rekonstrukciju i adaptaciju, kod kojih su kamatne stope, uz pomoć programa vlade u relativno prihvatljivim rasponima.

Ništa manje zanimljivo nije ni poređenje kamatne stope na kratkoročne plasmane poslovnih banaka sa pasivnim kamatama na kratkoročne depozite stanovništva. Poslovne banke su građanima na položene kratkoročne dinarske depozite (do godinu dana) obračunavale kamatu između 2,14 i 12,95 odsto, u zavisnosti od roka oročenja sredstava. To je, kako su izračunali na portalu Kamatica.com, od tri do čak 18 puta manje od kamatnih stopa na kratkoročne plasmane. Tome treba dodati da se 98 odsto štednje drži u devizama, koje sobom povlače niže kamate koje banke plaćaju ulagačima.

Ma koliko poslovne banke govorile o visokim rezervama, koje je propisala NBS, otežanoj naplati potraživanja i visokom riziku zemlje, razlika od tri do neverovatnih 18 puta između aktivnih i pasivnih kamata kod kratkoročnih pozajmica i depozita stanovništvu nema valjanog opravdanja.

Zbog svega toga nije čudno što, prema poslednjim podacima Udruženja banaka Srbije, građani smanjuju broj kreditnih kartica, koje uz pozajmicu po tekućem računu predstavljaju najskuplji način finansiranja.

Očekivano smanjenje kamatnih stopa na kredite u 2010. godini, koje se najavljuje u iščekivanju relaksiranja uslova za poslovne banke, iz nadležnosti NBS, ne bi smelo biti samo rezultat ponašanja centralne bankarske institucije u diktiranju monetarnih uslova, već i povećanja efikasnosti poslovanja banaka, navedeno je na portalu.

(Zatvori)

Istraživanje portala kamatica.com pokazuje da je kratkoročnih dinarskih kredita prosečna kamata za građane na godišnjem nivou, na kraju 2009. bila oko 36 odsto, a za firme između 10 i 18 odsto u zavisnosti od svrhe korišćenja pozajmice. Takođe, tokom prošle godine, kamate za privredu su padale, a za stanovništvo rasle.

„Jasno je da poslovne banke imaju značajno veće troškove pri plasmanima stanovništvu, ali ovakva razlika između kamatnih stopa sigurno ne može biti opravdana samo time“, navode analitičari portala.

Oni podsećaju da je 60 odsto odobrenih kredita usmereno ka privredi, a oko 35 odsto ka građanima, ali iako preduzeća mogu lakše da prime na sebe otpatu, pokazalo se da su građani ipak revnosnije platiše i gotovo dvostruko manje kasne sa plaćanjem rata.

Istraživanje pokazuje i da su kamate na kratkoročne kredite za stanovništvo u prošloj godini bile najviše još od 2000. godine. Do prošle godine nikada na godišnjem nivou nisu premašivale 30 odsto, dok u toku 2009. ni u jednom mesecu nisu bile ispod tog nivoa, a tokom pet meseci premašivale su i 40 odsto na godišnjem nivou (u februaru je zabeležen rekordni nivo od 57 odsto).

Izneta je i ocena da očekivano smanjenje kamata na kredite u 2010. godini ne bi smelo biti samo rezultat ponašanja centralne bankarske institucije u diktiranju monetarnih uslova, već i povećanja efektivnosti i efikasnosti poslovanja poslovnih banaka.

Istraživanje portala kamatica.com pokazalo je i da je razlika u kamati koju građani plaćaju za kredit i kamati koju dobijaju za štednju od tri do čak 18 puta. „Ma koliko poslovne banke govorile o visokim rezervama koje je propisala Narodna banka Srbije, otežanoj naplati potraživanja i visokom riziku zemlje, to nema dovoljno opravdanja“, smatraju analitičari.

Izvor: www.b92.net
(Zatvori)

Južnokorejska kompanija „Jura” najverovatnije će već u martu preuzeti firmu „Zastava elektro” iz Rače.

Posle dolaska „Fijata” u Kragujevac, Šumadija je postala interesantna za mnoge strane kompanije iz oblasti auto-industrije, kaže ministar ekonomije Mlađan Dinkić koji je i najavio dolazak „Jure”, proizvođača auto-kablova koji snabdeva gigante poput „Hjundaija”, „Kije” i „Daevua”. Predstavnici „Jure” došli su u Srbiju pre mesec dana zahvaljujući nemačkoj kompaniji „Leoni”, koja je dobila značajne olakšice za fabriku u Prokuplju. Proizvođači automobila iz Južne Koreje naručili su od juna velike količine auto-kablova od „Jure“ i toj kompaniji nedostaju novi proizvodni kapaciteti. Već ovih dana počinje obuka radnika a uskoro se očekuje isporuka opreme.  

– Radnicima „Zastave elektro“ sam lično obećao da ću im pronaći strateškog partnera. Ako sve bude u redu, ova kompanija za proizvodnju automobilske elektroopreme počeće sa radom već u junu. Ona će zaposliti oko 1.000 novih radnika – naglasio je ministar Dinkić. On je pozvao Nacionalnu službu za zapošljavanje da se angažuje na pronalaženju radne snage koja će biti potrebna toj račanskoj fabrici.

Preduzeće „Zastava elektro” trenutno zapošljava oko 290 radnika i „Jura” je spremna da ih sve preuzme, ali njih stotinak (kako se nezvanično saznaje) zbog godina života namerava da iskoristi pravo na socijalni program i dobije 300 evra po godini staža.

Povodom najave dolaska južnokorejskog proizvođača auto-delova, zaposleni u preduzeću „Zastava elektro” iz Rače pozdravljaju pronalaženje strateškog partnera, jer će to obezbediti uposlenost svih kapaciteta fabrike, izjavio je juče Toma Veljković, poverenik Samostalnog sindikata Srbije za opštinu Rača. Ističući da su zaposleni izuzetno zadovoljni najavom pokretanja posla i proizvodnje, Veljković je dodao da će to će imati pozitivan uticaj na opštinu Rača i na radnike u „Zastavi elektro”.

Prema njegovim rečima, preduzeće trenutno radi sa pet-šest odsto kapaciteta, a zaposleni od septembra prošle godine redovno dobijaju minimalac od 15.600 dinara. „U preduzeću borave ljudi iz Agencije za privatizaciju koji procenjuju šta i kako treba da se ponudi Korejcima”, rekao je Veljković.

(Zatvori)

Pri svemu tome, piše Danas, već sledeća godina bi mogla da bude kritična za opstanak Jata ukoliko ne bude pronađen strateški partner odnosno novi većinski vlasnik.

Glavni razlog zašto bi kompanija i ove godine mogla da se suoči sa velikim problemima leži u sporoj prodaji poslovne zgrade na Novom Beogradu, pošto su dva javna oglasa za prodaju propala zbog manjka interesovanja (nedavno je odlučeno da poslovni prostor bude prodat direktnom pogodbom). Od prodaje zgrade i uzimanja kredita kod poslovne banke trebalo je da bude finansiran remont aviomotora i iznajmljivanje dva „boinga 737-700“, što je bila okosnica plana za revitalizaciju flote, ali zastoj sa prodajom odlaže i realizaciju tog projekta (trenutno je u upotrebi samo osam aviona).

Dodatni problem u ostvarivanju ranije zacrtanog cilja (prevoz 1,5 miliona putnika) jeste i činjenica da je Jat izgubio dva tržišta na koja je u velikoj meri računao, Skoplje i Banjaluku. Makedonske vazduhoplovne vlasti zabranile su Jatovoj zavisnoj kompaniji Aeromak da leti iz Skoplja uprkos dogovoru na ministarskom nivou da će letovi biti odobreni, dok se u Republici Srpskoj kasni sa realizacijom dogovorenog posla sa tamošnjom aviokompanijom o obostranom korišćenju kapaciteta u avionima.

Dunav osiguranje obara tender Jatu ne ide naruku ni činjenica da su stopirana dva tendera pomoću kojih su nameravali da povećaju broj putnika - za besplatan taksi prevoz do i sa aerodroma, kao i za besplatno putno zdravstveno osiguranje. Na tenderu za taksi usluge, zahtev za zaštitu prava podneli su Beotaksi i Granski sindikat taksista Nezavisnost dok je na tenderu za putno osiguranje, na kojem je DDOR Novi Sad proglašen za najpovoljnijeg ponuđača, zahtev za zaštitu prava, saznaje Danas, podnelo Dunav osiguranje zbog čega oba tendera ne mogu da budu okončana. Uprkos tome što ponuđačima zakon daje pravo da ulože zahtev za zaštitu svojih prava, ukoliko smatraju da su povređena, u Jatu to smatraju opstrukcijom.

Uz sve to, državna aviokompanija našla se i na udaru medija zbog postavljanja kadra sa srednjom stručnom spremom (Petra Damnjanovića) na mesto izvršnog direktora za finansije. Inspekcija rada utvrdila je da je na to mesto postavljen protivno pravilniku o sistematizaciji radnim mesta u tom preduzeću, koji predviđa fakultetsko obrazovanje.

Na poslednjoj sednici Upravnog odbora Jata, održanoj u petak, doneta je odluka kojom su pravilnici, koji su do sada bili u nadležnosti UO ili Skupštine Jata, prebačeni u delokrug generalnog direktora, što otvara vrata za brzu izmenu propisa koji stoje na putu tome da nacionalnim prevoznikom nastave da upravljaju kadrovi sa srednjom školom.

Alternativa bi bila otpuštanje Damnjanovića ili dalje namerno kršenje Jatovih propisa. Na sednici Upravnog odbora odlučeno je i da se formira nadzorni odbor kompanije, koji do sada nije postojao, a na juče održanoj sednici Skupštine Jata definitivno su potvrđene odluke UO i usvojen i novi statut Jata.

Predsednik Skupštine Milan Vujanić potvrdio je da je to telo usvojilo odluke UO donete u petak, među kojima i to da će za pravilnik o sistematizaciji od sada biti nadležan generalni direktor.

On je ocenio da „tako običnim pitanjima ni ne treba da se bavi Skupština“, već da to treba da reguliše uprava i da je sve što je usvojeno „učinjeno radi poboljšanja stanja u Jatu“. Vujanić je takođe napomenuo i da novi statut ne donosi velike izmene. U Jatu juče nismo mogli da dobijemo komentar u vezi sa ovim pitanjima.

Izvor: www.b92.net
(Zatvori)

„Ikea”  dolazi u Srbiju… „Ikea” odustala od Srbije… Moćna „Ikea” traži posebne povlastice… Država neće nikome da daje olakšice… „Ikea” se seli u Hrvatsku… „Ikea” gradi u Srbiji trgovački centar i fabriku… Pregovori „Ikee” i vlade prekinuti… „Ikea” odustala od fabrike u Srbiji… Lično premijer preuzeo pregovore sa „Ikeom”…

Gotovo svakodnevno, od kada je 2007. godine tadašnji ministar privrede Predrag Bubalo započeo pregovore sa švedskom kompanijom „Ikea”, novinski stupci puni su ovakvih i sličnih naslova. Nijedna druga kompanija koja najavljuje dolazak u Srbiju nije kao „Ikea” postala neka vrsta parametra srpske tranzicije i merilo uspešnosti reformi kojima bi trebalo privući strane investitore. Malo je za sve ove godine bilo izrazito eksponiranih javnih protivnika jedne od najmarkantnijih kapitalističkih ikona, gotovo da nije bilo ni argumenata kojima bi se osporavao dolazak „Ikee” u Srbiju. Naprotiv, najava ulaganja ove švedske kompanije uglavnom je tumačena kao pozitivan signal i argument drugim investitorima da je Srbija najzad postala poželjna investiciona destinacija. U tom kontekstu „Ikea” se u javnom mnjenju etablirala kao „investitorski zec” i neko ko „probija led” a u poslovnim krugovima neko ko je zaštitni znak povoljnosti ulaganja i izdavač sertifikata da je dotična zemlja dobro mesto za investitore.

Iako nije dočekana odbojno i „na nož”, „Ikea” već četvrtu godinu nikako da „parkira” svoj tržni centar u okolini Beograda, niti da izgradi najavljivanu fabriku. Umesto toga, pregovori „se nastavljaju”, a u međuvremenu dve domaće firme („Simpo” i „Jasen Lukić”) kvalifikovale su se za snabdevače prodavnica „Ikee”.

Poznavaoci poslovne filozofije ove kompanije kažu da njeno ponašanje u Srbiji nije čudno i neobično. „Ikea” se oduvek tako ponaša kao investitor kad ulazi na novo tržište i javnost u Srbiji morala bi da prihvati njena propisana pravila igre. Od kada je 2007. saopštila svoju nameru da investira u Srbiju, „Ikea” polako i strpljivo gradi svoju investitorsku poziciju pridobijajući lokalno javno mnjenje za svoje ciljeve i lobirajući kod vlasti za svoje korporativne interese. Taj posao koji traje već četvrtu godinu pun je primera moderne komunikacije („pi-ara” ili „lobiranja”) kroz koju jedna velika svetska kompanija brani svoje interese i priprema za sebe investitorski i tržišni teren. Ni druga strana, država Srbija (oličena u vladi i beogradskim službama), ne ostaje dužna. Tako su mediji postali platforma za odmeravanje snaga jedne države i jedne velike svetske kompanije u kojem zaista retko ima niskih udaraca ali zato ima puno spinovanja i lobiranja. Što bi rekao ministar trgovine Slobodan Milosavljević – „nema uvreda, ali ima trgovanja”.

Tipičan primer je, recimo, vest da su „Vlada Srbije i ’Ikea’ prekinuli pregovore o izgradnji fabrike i četiri prodajna objekta ovog švedskog proizvođača nameštaja u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Čačku. Iako je posao u načelu bio dogovoren, ’Ikea’ u poslednjem predlogu ugovora nije želela da se čvrsto obaveže na izgradnju fabrike u Sremskoj Mitrovici, obrazlažući to svetskom ekonomskom krizom. Iz vlade su poručili da je ’Ikea’ dobrodošla u Srbiju, ali da pod novopredloženim uslovima ne može da računa na povlastice u vidu pogodbe bez tendera i niske cene zakupa zemljišta”.

„Pi-ar” aktivnosti, odnosno komunikacija partnera u javnosti, naročito je bila izražena u leto prošle godine, pred usvajanje novog zakona o planiranju i izgradnji, koji predviđa mogućnost besplatne dodele zemljišta za izgradnju, zbog čega su neki analitičari bili skloni zaključku da je taj zakon donet upravo da bi se „Ikea” odobrovoljila da dođe u Srbiju.

„Tvrđenje pazara” države Srbije i švedske kompanije, kao zainteresovanih strana, trajalo je u medijima čitavu prošlu godinu.

Započeto je u februaru kad je, očito iz „Ikee”, puštena informacija da ta kompanija pregovara sa Dankom Đunićem i Stankom Subotićem, čije su firme vlasnici zemljišta u okolini Beograda. „Ikea” je tada, navodno, tražila parcelu od 35 do 40 hektara uz autoput i u blizini aerodroma, a prodavci su (navodno) tražili dva miliona evra po hektaru (oko 80 miliona evra samo za zemljište) u šta nisu uračunate naknade i priključci na infrastrukturu.

Nedelju dana kasnije, predsednik i izvršni direktor „Ikea grupe” Anders Dahlvig izjavljuje da Srbija predstavlja strateško tržište za ekspanziju „Ikee” u okviru regiona jugoistočne Evrope. „Naš tim je angažovan na dijalogu sa Vladom Srbije i drugim zvaničnicima kako bismo ovakvu investiciju učinili ostvarivom”, rekao je Dahlvig u hrvatskoj opštini Rugvica, gde će „Ikea” graditi svoju prvu robnu kuću i tržni centar. Dahlvig je ukazao da njegova firma razmatra „i druge mogućnosti širom Srbije”.

Mesec dana kasnije, direktor „Ikee” za Sloveniju, Hrvatsku i Srbiju Dragan Skalušević potvrđuje da je plan za Srbiju otvaranje robnih kuća, trgovačkih centara i povećanje proizvodnje kroz mrežu dobavljača. ali, da su u prvom planu robna kuća i trgovački centar koji će zaposliti oko 250 radnika i čija će izgradnja koštati 300 miliona evra.

U aprilu se najavljuje da bi „Ikea” mogla da gradi fabriku u Loznici, a u junu već pomenuti direktor Skalušević najavljuje da će ta kompanija sa postojećim dobavljačima povećati posao na 10–15 miliona evra, ali se žali da „’Ikea’ ne može da uveze nameštaj zato što svaki komad mora da se ispita u srpskim laboratorijama i da u većini zemalja u kojima posluje protok robe veoma je jednostavan, dok u Srbiji za uvoz jednog kamiona treba bar dve nedelje”. Skalušević zatim preko medija šalje upozorenje da je „nedavno u Zagrebu na sastanku s ministrom prometa potvrđeno zajedničko planiranje saobraćajnih rešenja oko objekta. Ukoliko tako nešto shvatimo u Srbiji, mislim da možemo mnogo više da uradimo. Očekujemo da u Hrvatskoj dobijemo urbanističke i građevinske dozvole krajem 2009. ili početkom 2010. godine, a da robnu kuću otvorimo u proleće 2011. godine”.

Mesec dana pred usvajanje zakona o planiranju i izgradnji, u štampi se (8. avgust 2009) pojavljuje vest da „velika i moćna ’Ikea’ traži i posebne uslove. Koliko god je moguće, kažu nadležni u vladi, to se i čini, ali, dodaju da niko nema pravo da besplatno da neki resurs a da zauzvrat ne dobijemo nešto u nekoj drugoj sferi”.

Krajem avgusta, gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, na pitanje hoće li Srbija oterati „Ikeu”, odgovara: „Nijedna velika firma, pa ni ova švedska, neće dobiti zemljište u glavnom gradu po specijalnim uslovima, na koje ostali nemaju pravo”.

„Ikea” ne ostaje dužna. Njeni regionalni direktori upozoravaju da „’Ikea’ ne garantuje izgradnju fabrike u Srbiji i navode da su u Portugalu dogovorili otvaranje robnih kuća, šoping centara i fabrike, ali da su od vlade te zemlje dobili beneficije kao što je dugoročno snabdevanje drvnim materijalima i poreske olakšice”. Jedan od direktora Čedomir Janković dokazuje koliko je skupo investirati u Srbiji sledećim podatkom: „za objekat od 34.000 kvadrata u Sloveniji za komunalnu taksu plaća se 1,8 miliona evra, u Hrvatskoj 1,1, a u Srbiji 7,4 miliona evra. Promena namene placa u Sloveniji se ne plaća, a u Hrvatskoj i Srbiji to staje dva miliona”. Na tu računicu, Skalušević „dosoljava”:

– U Hrvatskoj potrebne dozvole mogu da se dobiju u roku od 45 dana, dok ista procedura u Srbiji traje 18 meseci.

Miša Brkić

Izvor: www.politika.rs

(Zatvori)

Da bi i kod nas, kao i u regionu bilo moguće da građani kupuju stanove na lizing, a čime bi se podstakla tražnja i pomoglo građevinskoj industriji, ali uticalo i na pojeftinjenje bankarskih kredita, Ministarstvo ekonomije predložilo je izmenu zakona o finansijskom lizingu. Iz Ministarstva finansija stigao je odgovor da ne postoje nikakve prepreke da građani i sada nekretnine kupuju na lizing.

- Lizing nekretnina rešen je u srpskom zakonodavstvu odredbama Zakona o obligacionim odnosima i ne postoje pravne smetnje za njegovo sprovođenje - rekli su u Ministarstvu finansija.

Međutim, i pored ovih uveravanja nadležnih u Srbiji lizing nekretnina još se ne obobrava. Na lizing građani najviše uzimaju automobile, ređe čamce, dok preduzeća dostavna vozila, autobusi, kamioni, oprema, poljoprivredne mašine. Bojan Baša, predsednik Upravnog odbora Asocijacija lizing kompanija Srbije, ističe da ovaj Zakon o obligacionim odnosima reguliše samo zakup nekretnine, dok je operativni lizing širi pojam. Za razliku od klasičnog stambenog kredita, koji klijent otplaćuje mesečno ratama i odmah sa prvom postaje vlasnik, kod lizinga vlasnik nepokretnosti je lizing kuća, a korisnik lizinga zapravo plaća zakup.

Naravno, da bi se svako ko razmišlja da uzme nekretninu na lizing upitao - koje su onda prednosti lizinga? Prva je kraća procedura, ali i manje garancije koje se zahtevaju, za razliku od stambenih kredita, gde se hipoteka stavlja na stan. To konkretno znači da mnogi koji ne bi mogli da dobiju stambeni kredit regrutuju se za lizing.

- Nerešeno je pitanje ko će plaćati porez na imovinu, ali možda je najveće to što kod lizinga postoji PDV na lizing naknadu, odnosno kamatu, dok kod kredita PDV na kamatu ne postoji. Zato, ako želimo da lizing zaista podigne konkurentnost na tržištu finansiranja nabavke nekretnina, neophodno je ukinuti PDV na lizing naknadu i izjednačiti lizing sa kreditom, kao što je slučaj u zemljama u okruženju - ističe Baša.

Ministarstvo finansija, smatra naš sagovornik, jeste u pravu kada kaže da zakon o obligacionim odnosima daje dovoljan okvir za odobravanje operativnog lizinga.

- Ali, klijenti, naročito stanovništvo, koji bi nekretninu uzeli na lizing žele po isteku ugovora, odnosno isplatom poslednje rate da postanu vlasnici nekretnine, a to je sada nije moguće. Zbog toga se i insistira na promeni Zakona o finansijskom lizingu - objašnjava Baša.

Trenutni tekst Zakona u članu 4. navodi da predmet finansiranja može biti samo „pokretna nepotrošna stvar“. Takođe, kako ukazuje predsednik Asocijacije, lizing bi uticao na proširenje ponude i tako doprineo pojeftinjenju stambenih kredita. Ali, i za to je potrebno da lizing naknada, kao finansijska usluga bude oslobođena PDV. To su već učinile i Slovenija, pre tri godine i Hrvatska početkom 2010.

Prednosti
- oživljavanje tržišta nekretnina
- veća ponuda stanova na prodaju pa su očekivanja tržišta da će to oboriti cenu za 10 odsto
- pojeftinjenje stambenih kredita

Nedostaci
- nekretnina koja se otplaćuje lizing ratom u vlasništvu je lizing kuće do poslednje rate
- kraći period otplate u odnosu na bankarske kredite

Na potezu Ministarstvo finansija Đorđe Vukotić, rukovodilac pravnog tima Jedinice za sveobuhvatnu reformu propisa, kaže za „Blic“ da su preporuke koje se odnose na izmene i dopune Zakona o finansijskom lizingu podnete Ministarstvu finansija na mišljenje prošle godine u oktobru. - S obzirom na to da Ministarstvo finansija nije precizno izjasnilo na preporuku, jedinica za sveobuhvatnu reformu propisa nije preporuku podnela Vladi na usvajanje u decembru. Očekujemo da će to biti učinjeno tokom ovog meseca. Međutim, da bi lizing nekretnina bio povoljan za kupce na tržištu, osim ovih izmena, bilo bi potrebno i razmotriti poreski tretman finansijskog lizinga nepokretnosti - naglašava Đorđe Vukotić.

Hrvatska: Hotel na lizing
Za razliku od Srbije, lizing u Hrvatskoj je uobičajen više od 15 godina i koristi ga veliki broj građana. Naročito za kupovinu automobila, čamaca, opreme, a sve je više zainteresovanih i za nekretnine. Tako se na lizing mogu dobiti stanovi, apartmani, poslovne zgrade, skladišta, hoteli, šoping centri. U zavisnosti da li je reč o operativnom ili finansijskom lizingu, rok otplate je od deset do 15 godina, odnosno od dve do 15 godina. Obavezno je i učešće do 25 odsto. Od početka ove godine, u Hrvatskoj je doneta odluka da se ukine PDV na kamate na finansijski lizing (koja je iznosila 22 odsto), a procenjuje se da će taj potez smanjiti kamate od 0,5 i 1,6 odsto. Inače, kamatne stope na lizing kreću se oko osam odsto.

Izvor: www.blic.rs

(Zatvori)

Da taj trend polako započinje potvrdili su nam u nekoliko privrednih sudova u Srbiji, kao i agenti za prodaju nepokretnosti. Stručnjaci očekuju da će banke radije problem nenaplativih zajmova rešavaju „unovčavanjem“ hipoteke nego da duže vreme čekaju da klijent dođe do novca za nastavak otplate kredita.

S druge strane, stanovništvo bi u određenoj meri mogao da zaštiti strah banaka od loše reputacije koju bi stekle ako bi počele građane da izbacuju iz kupljenih stanova. Iako je hipoteka najčešće sredstvo za obezbeđivanje stambenih kredita ili većih privrednih zajmova, banke su do sada retko odlučivale da založenu nekretninu zaista i prodaju u slučaju da klijent kasni sa otplatom pozajmice.

Prema navodima bankara, aktivacija hipoteke nešto je češća kod preduzeća nego kod građana, ali otkad je ekonomska kriza zahvatila i Srbiju, ovaj vid obezbeđenja još se ređe koristi, ponajčešće zbog toga što banke teško mogu stan ili zgradu da prodaju po adekvatnoj ceni, budući da je tržište nekretnina u poslednjih godinu dana u oštrom padu i kad su u pitanju cena i kad je u pitanju promet.

Urednik portala ekonomija.org Miroslav Zdravković smatra da banke u Srbiji ne aktiviraju hipoteke u većem broju, između ostalog i zato što bi morale da pokažu da ta vrsta obezbeđenja zaista vredi onoliko koliko je navedeno.

Aktivacije hipoteka već počele Miroslav Cvetković, vlasnik agencije za nekretnine Cvetković - Roškov, međutim, kaže da se sa aktivacijama hipoteka već počelo i da su zbog toga sa bankama imali sastanke. „Nažalost, bilo je ljudi koji su uzimali kredite koje nisu mogli da vrate, tako da su banke počele da povlače hipoteke. Ipak, samo tržište se sada stabilizovalo i banke su ponovo spremne da odobravaju stambene kredite sa hipotekom, iako su uslovi nešto stroži nego ranije. Stabilizovale su se i cene i ne bi trebalo očekivati da će one u skorijem periodu ponovo početi da rastu“, kaže Cvetković.

Prema njegovom mišljenju, teško je proceniti kako će se kretati cene nekretnina u Srbiji u narednom periodu, zbog čega još ne treba očekivati da banke masovnije počnu da problem kašnjenja sa otplatom zajmova rešavaju uzimanjem i prodajom založenih stanova i zgrada.

„Masovna aktivacija hipoteka možda bi pokazala da je car go, odnosno da vrednost hipoteka na tržištu nije onolika koliko piše u ugovorima, zbog čega bi banke bile prinuđene da izvrše reviziju svojih plasmana naniže. Činjenica je da je statistika tržišta nekretnina neprecizna i da se ne zna da li su cene stanova pale 40 ili 50 odsto i koliko je tačno smanjen promet, što bankama otežava procenu“, kaže on.

Zdravković kaže da je „svetska kriza uticala na to da hipoteke padaju svuda u svetu pa tako i u Srbiji. Naša ekonomija je vezana za Nemačku, kojoj ne ide dobro, pa se ne vidi jasan oporavak, niti se može proceniti kakve će cene nekretnina biti u budućnosti, što banke odvraća od aktivacije hipoteka“ i napominje da građani retko kasne sa otplatom stambenih pozajmica, zbog čega malo njih i dolazi u situaciju da im banka može uzeti kupljenu nekretninu.

Saradnik Centra za slobodno tržište Aleksandar Stevanović smatra da će čim se tržište nekretnina oporavi, banke sigurno početi da mnogo češće aktiviraju hipoteke preduzeća, ali da se to može očekivati i kod kredita građana, s obzirom na to da se masovno uzimanje stambenih kredita tek očekuje.

„Bankama nije cilj da uzmu hipoteku, već da održe kredit, naročito zato što je teško naći kvalitetnog klijenta kojem će ponovo plasirati sredstva, zbog čega su spremne da oproste kašnjenje od mesec ili dva u otplati. Drugo, percepcija naroda je takva da će u slučaju da banka nekome uzme kuću, svi odmah reći da to zelenaši pljačkaju jadne ljude, iako to uopšte nije tačno. Dakle, banke imaju problem plasmana i strah od lošeg imidža“, objašnjava Stevanović.

Prema njegovim rečima, banke oklevaju sa aktivacijama hipoteka u prvoj ili drugoj godini otplate kredita, strahujući i da ne bi mogle da povrate uloženi novac, iako su, kako kaže, banke mnogo ranije od ostalih uočile „balon“ na tržištu. Naime, njihovi veštaci su redovno procenjivali nekretnine nad kojima su uspostavljane hipoteke na niže iznose od onih koje je tržište u tom momentu bilo spremno da plati, čime su se štitile od pada cena.

Stevanović veruje da će kada Srbija izađe iz krize, „što neće biti ni ove ni sledeće godine“, tržište nekretnina doživeti rast koji će biti praćen masovnim uzimanjem stambenih kredita, što znači da će barem zbog većeg broja plasmana, češće dolaziti do aktivacije hipoteka.

S druge strane, Goran Pitić, predsednik Upravnog odbora Sosijete ženerala, kaže da je njegova banka do sada imala samo jedan ili dva slučaja aktivacije hipoteke u privrednom sektoru „koja su pokazala svu nemoć našeg stečajnog postupka“, dok u poslovanju sa građanstvom nije bilo takvih slučajeva, „ne zato što ne možemo da realizujemo hipoteke, koje su, naročito u privredi, često i znatno više od iznosa kredita, već zato što smo vodili veoma opreznu politiku odobravanja kredita i uzimanja hipoteka tako da ne dođemo u takvu situaciju“.

„U svakom slučaju bismo se ponašali u skladu s tržišnim uslovima. Pretpostavljam da neke banke sada nisu rade da aktiviraju hipoteke, naročito ako ne mogu da na taj način kompenzuju gubitak“, kaže Pitić, dodajući da situacija u Srbiji u pogledu potrebe za aktiviranjem hipoteka još uvek nije rizična.

Izvor: www.b92.net
(Zatvori)