Ćirić je rekao da je u proteklih desetak godina privatizovano oko 2.100 preduzeća, pri čemu su s 507 novih vlasnika raskinuti ugovori zbog nepoštovanja ugovora, a ostvaren prihod od prodaje iznosi oko tri milijarde evra.

Učestvujući u programu RTS-a, Ćirić je dosadašnji tok privatizacije ocenio ocenom „između tri i četiri” (na skali od jedan do pet), ukazujući da se sa privatizacijom dosta kasnilo u proteklih desetak godina, jer tranziciju nije pratila sistemska reforma. Ćirić je podsetio da je zbog loših preduzeća koja nije bilo moguće privatizovati donet Zakon o stečaju, koji je predvideo da se taj mehanizam primenjuje ukoliko je preduzeće u blokadi računa više od tri godine.

On je ukazao da to ne mora da znači i kraj njihovog postojanja, navodeći primer „Fiaza” iz Kruševca, koji je posle stečaja prodat nemačkoj firmi „Leoni” i sada uspešno posluje. Komentarišući slučajeve da, posle privatizacije, neka preduzeća tri do četiri godine nisu isplaćivala zarade i doprinose, Ćirić je rekao da se čitav proces privatizacije ne može uspešno završiti za samo tri do četiri godine.

Od 1. januara ove godine državne institucije pomno prate isplate zarada i doprinosa svih preduzeća, upravo da se to ne bi više dešavalo, rekao je on.

Ministar privatizacije u vreme vlade Zorana Đinđića, Aleksandar Vlahović, ocenio je dosadašnji tok privatizacije ocenom tri, ukazujući da je Srbija primenila najbolji model privatizacije putem direktne prodaje strateškom partneru, a ne vaučersku privatizaciju.

Upravo model direktne prodaje bio je najbolji način za praćenje tokova novca, odnosno da se spreči ulazak „prljavog” novca, rekao je on i dodao da su za sprečavanje pranja novca bile nadležne druge institucije, a ne Agencija za privatizaciju, jer to nije bio njen posao. Vlahović je ukazao da je u nekim slučajevima načinjena greška zato što su na tenderima prodata preduzeća onima koji su ponudili više novca za investicije i socijalni program, a manje novca za kapital preduzeća i kasnije je došlo do problema.

Ministar za privatizaciju u vladi Vojislava Koštunice, Milan Parivodić, takođe je dao „jaku trojku” za dosadašnji tok privatizacije, ocenivši da je najveći problem dosadašnjih privatizacija u Srbiji velika krađa društvenog kapitala. 

Komentarišući zahteve za reviziju privatizacija, Parivodić je ocenio da je to nepovratan proces i ukazao da u neuspešnim privatizacijama krivicu ne snosi samo država, već, na primer, i poslovodstvo koje je, ne retko, skrivalo prave podatke o poslovanju firme pre privatizacije. Deo problema je i to što su preduzeća prodavana pojedincima koji nisu znali da se bave delatnošću preduzeća koje su kupili, rekao je on, napominjući da je problem bio što je u privatizaciji bilo i „pranja” novca. Direktor Centra za slobodno tržište Miroslav Prokopijević dao je ocenu „dva minus” za dosadašnji tok privatizacije, zato što se zakasnilo sa restitucijom imovine, a jedna od većih njegovih zamerki bila je što nije na vreme primenjena likvidacija preduzeća, kroz njihov stečaj.

Izvor: www.blic.rs
(Zatvori)

Najtrgovanija akcija je izdavaoca AIK banka A.D. (AIKB) sa obimom od 145,8 miliona dinara. Akcije Imleka A.D. (IMLK) i Univerzal banke A.D. (UNBN) takodje su bile u fokusu investitora danas, što je rezultiralo obimom od 1,5, odnosno 1,2 miliona dinara.

Najveći rast cene zabeležen je pri trgovanju akcijama Messer Tehnogasa A.D. (TGAS), gde je cena na zatvaranju iznosila 6.699 dinara, što predstavlja rast od 5,05%. Cena akcija AIK banke A.D. (AIKB) danas je iznosila 2.739 dinara, što je povećanje od 3,51%, dok su akcije Simpa A.D. (SMPO) uvećale svoju cenu za 3,28%, odnosno na 599 dinara.

Detaljnije...

Izvor: Ilirika Investments
(Zatvori)

Da bi povećanje obima trgovinske razmene, naročito sa zemljama EU, moglo da ublaži posledice ekonomske krize sa kojima će se Srbija suočavati i tokom 2010, u to niko ne sumnja. Ali da li bi se, zbog toga, trebalo lišiti prednosti monetarnog suvereniteta i nacionalnu valutu zameniti evrom, to pitanje, makar i hipotetički postavljeno, izaziva podozrenje većine analitičara.

Utoliko pre što se opstanak monetarne unije, zbog velike razlike u nivou konkurentnosti pojedinih članica EU, sve češće dovodi u pitanje. I mada stručnjaci tvrde da je članstvo u EU spasilo Grčku i Irsku devalvacije nacionalne valute, koja je i te kako pogodilo Mađarsku, Island i Ukrajinu, sve je više onih koji ukazuju i na drugu stranu te medalje izraženu kroz budžetski deficit od čak 12,5 odsto sa kojim se, krajem 2009. godine, suočila Grčka ili 11,7 odsto koliko je iznosio deficit Irske. Pa da li, onda, ima mesta dilemi - dinar ili evro. Ili, još preciznije, može li Srbija samoinicijativno da zameni nacionalnu valutu evrom.

"Srbija u ovom trenutku ne može da računa na uvođenje evra, jer, podsetiću, Crna Gora je u taj poduhvat ušla 1999. godine, dakle pre nego što je Evropska unija donela Direktivu o zabrani unilateralnog uvođenja evra. To, praktično, znači da svaka zemlja koja se odluči za taj potez, rizikuje da bude izložena oštrim sankcijama EU. Prema tome, cena takve odluke mogla bi da bude mnogo veća od eventualne koristi, imajući u vidu uskraćivanje finansijske podrške EU ili usporavanje procesa pridruživanja", procenjuje Nikola Fabris, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Na pitanje koje bi to pozitivne efekte uvođenja evra kao sredstva plaćanja u Crnoj Gori naveo, naš sagovornik ističe jednocifrenu stopu inflacije, ali i eliminisanje deviznog kursa.

"Tu je svakako i stabilan ambijent koji odgovara stranim investitorima, jer više ne strahuju od toga da će im neka devalvacija domaće valute pojesti profit. Zahvaljujući tome, Crna Gora je po učešću stranih direktnih investicija u bruto domaćem proizvodu koje premašuje 20 odsto, zauzela vodeću poziciju u grupi evropskih privreda u tranziciji. Činjenica je, takođe, da je uvođenje stabilne valute podstaklo razvoj tržišta kapitala i finansijskog sistema, ali i donelo visok kredibilitet monetarne politike". kaže Fabris.

Na listi pozitivnih efekata je i smanjenje obima sive ekonomije kao i uvođenje budžetske discipline, s obzirom na to da više ne postoji mogućnost zaduživanja države kod centralne banke. Trebalo bi pomenuti i tendenciju snižavanja kamatnih stopa, jer banke više ne mogu da se pozivaju na rizik deviznog kursa, a sve to rezultiralo je boljim kreditnim rejtingom zemlje.

„Ali pošto nema idealnog režima, Crna Gora je uvođenjem evra izgubila emisionu dobit kao i deo deviznih rezervi. Izgubljena je i fleksibilnost monetarne politike zato što su instrumenti te politike svedeni samo na korišćenje obavezne rezerve i na, doduše u ograničenoj meri, operacije na otvorenom tržištu. Ključni instrumenti monetarne politike - referentna kamatna stopa i emisija novca - sasvim su eliminisani. Osim toga, politikom deviznog kursa, više nije moguće intervenisati u slučaju visoke platnobilansne neravnoteže", kaže Fabris ukazujući na tamniju stranu ove medalje.

Prema oceni Vladimira Gligorova, sa stanovišta stabilnosti bankarskog sistema uvođenje evra bilo bi pozitivno rešenje, jer bi u tom slučaju valutni rizik bio eliminisan. Osim toga, ukoliko monetarna politika ne može da uradi ništa drugo osim da napravi neku štetu monetizujući, recimo, fiskalni deficit, onda je bolje da takva monetarna politika i ne postoji.

"Posmatrano, međutim, iz perspektive makroekonomskog sistema situacija je sasvim drukčija, i to je glavni razlog zašto ni druge zemlje ne prelaze na dolar ili evro. Konkretno, u slučaju Srbije to znači da su plate određene u dinarima, a ukoliko bi bile indeksirane u evrima, onda se devalvacijom ništa ne bi moglo postići. Dakle, sa makroekonomske tačke gledišta posmatrano, monetarna politika ima smisla samo ukoliko je moguće kursom korigovati eventualna iskakanja u konkurentnosti, odnosno u ceni rada, s obzirom na to da je reč o najvećem trošku. Drugim rečima, sve dok monetarna vlast neke zemlje može devalvacijom da utiče na kretanje realnih zarada, ne bi se trebalo odricati sopstvene valute", komentariše Vladimir Gligorov, saradnik Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije i dodaje da se test svodi na to koliki je stepen evroizacije plata i penzija.

On podseća da zarade u Srbiji reaguju na pad dinara korigujući se naniže, što znači da monetarna politika deluje. Kao drugi argument koji govori u prilog zadržavanju dinara kao valute naš sagovornik navodi mogućnost primene fleksibilnog kursa koji, ukoliko se primenjuje na pravi način, znači niži nivo deviznih rezervi od onog koji je neophodan za održavanje fiksnog kursa. Ovo utoliko pre što održavanje deviznih rezervi predstavlja trošak za centralnu banku, ali, u krajnjem slučaju, i za poreske obveznike.

Na pitanje da li bi Srbija mogla unilateralno da pređe na evro naš sagovornik kaže da je to moguće, „ali to ne znači da će time postati deo monetarne unije“.

"Uostalom, građani Srbije koji štede u evrima tu odluku su, samoinicijativno, već doneli, odnosno dvovalutni sistem je naša realnost. Evropska centralna banka ne može nikoga da spreči da pređe na evro, ali bi mogla da ima negativan stav u vezi s tim, što bi značilo nove probleme za Srbiju na njenom putu ka EU. Primera radi, Hrvatska je pre nekoliko godina zatražila mišljenje Evropske centralne banke u vezi sa svojom namerom da pređe na evro. Odgovor je glasio: ne možemo vas sprečiti u toj nameri, ali mi to ne odobravamo, što znači da ćete, kada krenete da pregovarate o članstvu u EU, imati jedan problem više. Prema tome, Srbija ima razloga da zadrži dinar kao nacionalnu valutu sve dok se time može pozitivno uticati na konkurentnost zemlje", zaključuje Gligorov.

Komentarišući zašto za Srbiju ne bi bilo dobro da dinar zameni evrom Mihailo Crnobrnja, profesor FEFA, kaže da bi to značilo gubitak kontrole nad monetarnom politikom.

"Preciznije rečeno, time bi mogućnost vođenja aktivne monetarne politike koja podstiče ekonomski razvoj bila svedena na minimum. S druge strane, ukoliko je reč o tako jednostavnom procesu, zašto to onda nisu uradili Mađari koji stalno odlažu trenutak pretvaranja forinte u evro. To je najpre trebalo da se dogodi 2009, pa je taj rok pomeren na 2012, a sada se sve češće pominje 2014. godina. Pitam se koji je to volšeban način koji će Srbija iskoristiti da ubedi Evropu da je spas u uvođenju evra. Evropska unija bi, inače, mogla, ako proceni da je to u njenom interesu, a sumnjam da jeste jer bi već to naglasila, da zatraži od Srbije da u procesu pridruživanja uvede evro kao nacionalnu valutu. Ali to se nije dogodilo", ističe Crnobrnja.

On podseća da je Evropa negodovala i kada je Crna Gora odlučila da pređe na evro, ali dodaje da je tome prethodilo uvođenje nemačke marke kao sredstva plaćanja. Na pitanje da li bi uvođenje evropske valute popravilo izvoznu poziciju Srbije, Crnobrnja naglašava da ključ za podizanje izvozne sposobnosti privrede nije u kursu već u konkurentnosti.

"Teza da će, ako uvedemo evro, izvoz „procvetati“, nikako ne stoji. Izvozni rezultati mogu biti bolji samo ako povećamo produktivnost i efikasnost privrede i ukoliko počnemo da proizvodimo robu koja se traži na evropskom tržištu. Ako pogledamo strukturu našeg izvoza, u kojoj dominiraju čelik i poljoprivredni proizvodi, onda je jasno da industrijski proizvodi i visoka tehnologija, o znanju da i ne govorimo, gotovo da i nisu zastupljeni. Prema tome, problem je u skromnoj i neadekvatnoj ponudi, a ne u nacionalnoj valuti", tvrdi Crnobrnja.

U prilog tome da kvalitetni proizvodi, ipak, mogu da pronađu put do evropskih potrošača govori primer Koncerna Bambi-Banat koji je prošle godine zabeležio rast izvoza na tržište EU od 16 odsto. Rade Pribićević, predsednik Upravnog odbora Bambi-Banata, kaže da je stabilnost valute veoma značajna za poslovanje preduzeća, naročito onih izvozno orijentisanih, ali procenjuje da prelazak na evro ne bi pospešio izvoz.

"Mislim da to u ovom trenutku ne bi ni bilo moguće bez saglasnosti evropskih institucija. Ukoliko bi se to, hipotetički posmatrano, dogodilo, prelazak na evropsku valutu bi uz neke benefite izražene kroz stabilnost valute, donelo i određene probleme, pre svega zbog nižeg nivoa razvijenosti kako tržišta tako i institucija sistema u Srbiji. U krajnjoj liniji, ako na primeru Crne Gore analiziramo prednosti uvođenja evra, videćemo da to privredi te države nije donelo nikakav pomak niti joj je otvorilo nova tržišta", komentariše Pribićević.

Izvor: www.b92.net
(Zatvori)

Iako formalni zahtev za dobijanje licence još uvek nije podnet, piše Blic, Kardif bi na srpsko tržište trebalo da uđe u narednih nekoliko meseci. Gotovo istovremeno, treba očekivati i dolazak najveće francuske banke BNP Pariba, čija je grupacija, vlasnik Findomestik banke u Srbiji.

Na srpsko tržište prvo će doći osiguravajuća kuća Kardif, koja kao deo grupacije BNP Pariba, posluje u više od 40 zemalja sveta. Kako su nam potvrdili u centralnoj banci, kompanija Kardif se nije interesovala za kupovinu osiguravajuće kuće, već za osnivanje novog društva.

Njeni partneri danas su tridesetak najvećih svetskih banaka, brojne finansijske institucije i kompanije iz različitih privrednih grana (Folksvagen, Reno, GMAC, Fijat...).

Gotovo istovremeno, srpsko tržište, dobiće i banku BNP Pariba, petu po veličini bankarsku grupaciju u svetu i prvu u evro zoni. Ova banka posluje u okviru Grupacije BNP Pariba, koja je zvanično postala vlasnik Findomestik banke u Srbiji u avgustu 2009. Kako saznaje Blic, najizvesnije je da bi Findomestik banka trebalo da promeni ime i da postane banka BNP Pariba koja će kasnije nastaviti sa širenjem mreže.

Izvor: b92.net
(Zatvori)

On je u intervjuu za novi broj mesečnika Bankar izjavio da se kriza koja je pogodila bankarski sektor nije drastično odrazila na srpske banke, a glavni razlog za to su mere NBS kojima se limitira kreditiranje fizičkih lica i postavljaju visoki kriterijumi za obavezne rezerve.

Prema njegovim rečima, ta grupacija, koja je vlasnik Raiffeisen banke u Srbiji, trenutno ima problem viška likvidnosti u svim zemljama u kojima posluje.

- Spremni smo da plasiramo novac, jer zaradu možemo da ostvarimo samo ako ga pozajmljujemo, ali trenutno ne postoji dovoljna tražnja - rekao je Stepic.

On je rekao da je i dalje optimista po pitanju kako centralne i istočne Evrope, tako i Srbije, i da smatra da je budućnost bankarskog biznisa u tom regionu.

Stepic je kazao da "Raiffeisen International" ne razmišlja o prodaji, niti jednog od ogranaka, niti centrale.

Izvor: www.ekapija.com

(Zatvori)

Osnovna svrha seminara je upoznavanje najšire javnosti o berzi, ko može da trguje na njoj, na koji način i pod kojim uslovima, kako se utvrđuje cena hartija od vrednosti, čitaju finansijski izveštaji i sl.

Na vrlo jednostavan način, predstavnici berze budućim polaznicima seminara olakšaće bolje razumevanje berzanskog trgovanja. Termini kao što su hartija od vrednosti, tržišna cena, prinos, dividenda, nalog, kliring i saldiranje biće objašnjeni na popularan i razumljiv način.

Seminar se održava 9. februara, od 09:00 do 14:00 časova u prostorijama Beogradske berze (ul. Omladinskih brigada 1, Novi Beograd – zgrada SV III).

Izvor: www.ekapija.com
(Zatvori)

Partijsko upravljanje ključnim privrednim resursima svakako nije novina koju je izmislila ovdašnja nomenklatura; štaviše, i danas postoje, istina retke, destinacije na zemaljskoj kugli gde je upravljanje ključnim privrednim subjektima dirigovano partijskim uzansima, koji se prečesto kose sa tržišnim načinom poslovanja.

Pogubnost ovakvih standarda u poslovanju verovatno postane najočitija kada ovi privredni subjekti dožive tranziciju ka tržišnom načinu vođenja i poslovanja. Nije li NIS-ova „pandorina kutija“ otvorena nakon nedavnog preuzimanja ove kompanije od strane ruskog partnera najbolji pokazatelj agregatnog stanja ovdašnjeg dela državne (partijske) privrede.

Odustajanje od ustaljenog načina upravljanja najvećim domaćim kompanijama trebao bi biti krucijalni dobitak korporativizacije domaćih javnih preduzeća.

Naravno, raskid sa višegodišnjom praksom partijskog rukovođenja ne bi momentalno rešio nagomilane probleme ali bi bili otklonjeni generatori hroničnih anomalija ovih privrednih subjekata. Nestručnost rukovodećeg kadra, zanemarivanje ciljeva kompanije uskostranačkim (ličnim) interesima, nepostojanje odgovornosti i socijalizacija napravljenih gubitaka, samo su neki od pojavnih oblika partijskog vođenja preduzeća koji bi nestali njihovom transformacijom (privatizacijom).

Presecanjem direktnog kontakta partija sa privredom izvršio bi se i reverzibilni uticaj čime bi se demokratski procesi u domaćem političkom životu dodatno produbili. Takođe, širenje akcionarstva doprinelo bi i razvoju industrijske demokratije odnosno funkcionisanju novostvorenih korporacija na način sličan političkim demokratijama čime bi procedure rada i rezultati kompanija bili na znatno višem nivou.

Naravno, teško je očekivati da će masa disperzovanih manjinskih akcionara udružiti glasove i ostvariti direktan uticaj na procese upravljanja ali bi sama njihova pojava predstavljala značajnu branu produžetku odomaćenog netransparentnog poslovanja.

Uprkos tome što je svima jasno da će građani putem besplatne podele akcija akumulirati kapital znatno manji od obećane hiljadarke, razvoj akcionarstva bi mogao značajno doprineti obnavljanju srednje klase u ovdašnjem društvu.

Propagiranje privatne svojine preko akcionarstva, afirmacija štednje putem vlasničkih udela i slični aspekti ovog procesa mogli bi podupreti obnovu unazađene srednje klase. Da li zenit ovdašnjeg akcionarstva između dva svetska rata i tadašnje razvijeno građansko društvo čine malo više od slučajne korelacije i nije li to putanja koju bi toliko godina kasnije trebali slediti?

I na kraju, ali ne i najmanje važno, korporativizacija javnih preduzeća omogućila bi jeftinije finansiranje ovih kompanija putem prikupljanja kapitala na tržištu. Tako bi Telekom svoju međunarodnu ekspanziju mogao finansirati izdavanjem novih akcija umesto skupim kreditima, a Srbijagas za svoje projekte ne bi morao tražiti pomoć međunarodnih kreditnih institucija. Uštede po budžet, čitaj džepove građana, bile bi više nego opipljive.

Očito, navedene koristi doprinele bi boljitku svakog građanina znatno više od obećane hiljadarke, dok bi se dugoročno utro put formiranju zdravog društveno-ekonomskog ambijenta. Nažalost, za sprovođenje procesa koji prethode spomenutim koristima potrebni su konsenzus i volja političkih elita, istih onih koji su olako raspirivali sada već izlapela obećanja. Tek toliko da se pri očekivanoj tranziciji domaće privrede naiđe na mnoštvo nepremostivih prepreka.

Izvor: www.b92.net
(Zatvori)

Politika kontrolisanog kursa dinara, s povremenim intervencijama Narodne banke Srbije na deviznom tržištu, ne može da spreči jačanje evra i ostalih jakih valuta.

Zato centralna banka, već koliko danas, mora da se povuče s tržišta i da ne troši uzalud devizne rezerve za odbranu kursa koji ni na srednji rok ne može da se odbrani. Neka već jednom pusti evro da slobodno pliva, a da mu prava ponuda i tražnja, bez njenih intervencija, odredi cenu.

Da li će to danas biti 110 ili 120 dinara, potpuno je nebitno, ali tek tada ćemo znati i kolika je prava cena dinara. Tek tada će se pokazati svi defekti domaće ekonomije, a država i preduzetnici odvići od olakog zaduživanja.

Samo s potpuno slobodnim fluktuirajućim kursom, koji je najmanje loše rešenje za nas, počećemo da otklanjamo suštinske uzročnike slabe domaće valute, kaže za naš list dr Đorđe Đukić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, povodom jučerašnje intervencije NBS na deviznom tržištu od čak 89 miliona evra. Za nepuna dva meseca za odbranu neodbranjivog kursa potrošila je 346 miliona evra.

– Znam da će mnogi odmah graknuti na takav predlog i reći da je Đorđu Đukiću lako da tako nešto predlaže, jer on nije odgovoran za inflaciju ili interese običnog malog čoveka. Odgovorno tvrdim da se s inflacijom, a još manje standardom građana, koji imaju u proseku 330 evra prosečnu platu u dinarima, ništa strašno ne bi dogodilo. Ali bi zato visoku cenu veoma traženog evra platili špekulanti. I to bi sve trajalo neko vreme dok se ponuda i tražnja, bez vatrogasnih mera NBS, ne bi izjednačili, a Narodna banka bi sačuvala „svoje” teško stečene devizne rezerve u kojima su od ukupnog lanjskog prirasta čak 85 odsto inostrani krediti i obavezna devizna rezerva – kaže naš sagovornik upućujući ne samo struku, već i protagoniste ekonomske politike da malo podrobnije sagledaju iskustvo Poljske, koja je, upravo zahvaljujući slobodnom plivanju svog zlota, jedina u EU uspela da zabeleži pozitivan privredni rast u 2009.

Sve ostale zemlje, pogotovo one koje su pribegle fiksnom kursu ili karensi bordu, poput baltičkih i još nekih država, najviše su pogođene svetskom ekonomskom krizom, tvrdi Đukić.

Srbija je, upozorava on, propustila jedinstvenu priliku da početkom 2001. donese odluku o slobodno plivajućem kursu. Ne. Opredelili smo se za kontrolisano fluktuiranje. Naruku su nam išle velike pare od privatizacije i visok dotok jevtinih inostranih kredita. Problem kursa se, naravno, nije postavljao. Ali, čim je ponestalo para, a više nemamo šta da prodamo, kurs je eskalirao. Zašto?

Zato što u tim godinama relativnog obilja jevtinog novca nismo reformisali privredu, ojačali izvozne grane, smanjili javnu i sve druge vidove potrošnje, uredili privredni ambijent u koji bi strani investitori rado dolazili, a ne bežali... Dopustili smo da postanemo taoci prezaduženih preduzetnika, pa i same države, jer kada se postavi pitanje realnog, slobodnog deviznog kursa, svi skoče na noge i graknu uglas –„A kako da vratimo dugove?”

Zaboravlja se, u toj sveopštoj halabuci u kojoj niko neće da čuje drugačiji stav, da se jedino u režimu slobodno plivajućeg kursa preduzeća, država, pa i građani mogu naterati da posluju kao dobri domaćini – da ne srljaju u dugove. Kao epilog rđavog izbora događa nam se da u vreme kada nekome dođe vreme da plati neku veću tranšu stranog kredita nama, po pravilu, skoči „kontrolisani” kurs. Uznemiri se cela država – od vrha do temelja. Ode kurs preko sto dinara? Prelazi sve psihološke granice.

– Pa neka ide. I treba da raste. Dokle? Dokle god bude onih koji hoće ili moraju da ga plate. Srbija nikada, pa ni u ona stara socijalistička vremena, kursom nije rešila pitanje izvoza ili efikasnosti svoje privrede. Kurs nije lek za jačanje konkurentnosti naših preduzeća... Žarišta naše ekonomske nestabilnosti – kaže Đukić – i dalje su u malaksaloj privredi, naročito izvoznoj, ali i sistemu koji je navikao da živi na dugovima i onome što nije zaradio. A takav komotan život samo slobodan devizni kurs može da razgoliti i dovede u sklad s realnim materijalnim mogućnostima.

Takva terapija, ljuta trava na ljutu ranu, nije laka. Đukić nije optimista da će NBS i kreatori ekonomske politike oberučke prihvatiti njegove sugestije. Dok smo u aranžmanu sa MMF-om, to nije moguće. Suština je, kaže, u nečem drugom. Da konačno prestanemo sa međusobnim optužbama kako neko, pa bila to i Narodna banka, ne ume ili neće da vodi politiku stabilnog deviznog kursa. Takva kakva jeste, po rečima Đukića, čak i po cenu da potrošimo polovinu od 6,5 milijardi evra neto deviznih rezervi (kojima raspolaže NBS), ona postaje nemoguća misija. Jer, nećemo da priznamo pravu, realnu cenu evra, a do nje se ne može doći drugačije nego na slobodnom tržištu.

––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––-

Rizični zajmovi

Poljskoj centralnoj banci nije smetalo, naglašava Đukić, da ograniči odobravanje stambenih kredita u deviznom znaku, jer je procenila da su takvi zajmovi visokorizični za građane, pa i stabilnost njene valute. Pokazalo se da je narodna banka Poljske bila u pravu i u toj proceni.

––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––-

Krivo ogledalo

Zbog nespremnosti da se suočimo s realnošću, ali i izazovima slobodno formiranog kursa, mi smo, kaže Đukić, uvek u situaciji da optužimo ogledalo što naše lice nije baš lepo. A mi se, kaže, čak i ne trudimo da ga ulepšamo. Ne kozmetičkim preparatima oličenim u državnim intervencijama, već temeljnim privrednim reformama i produbljenim ekonomskim slobodama, po čijem smo stepenu u drugoj polovini na lestvici od 180 zemalja. Zanimljivo je, međutim, primećuje naš sagovornik, da o kursu i njegovom slobodnom formiranju uporno ćute poštovaoci i pregaoci.

– Režim za koji se zalažem daje potpuni monetarni suverenitet zemlji i omogućava vođenje nezavisne monetarne politike na dugom putu do punopravnog članstva u EU. Imati svoj novac, znači imati svoju slobodu. To važi za državu i za pojedinca. Kako ističe najveći ruski romansijer Dostojevski; „novac je sloboda u kovanoj formi”. Odricanje države od svog novca i vezivanje za druge valute znači da vladajuća elita priznaje da je nesposobna da suptilnim monetarnim mehanizmima upravlja ekonomijom zemlje.

Slobodan Kostić

Izvor: www.politika.rs

(Zatvori)