Pasiva (engl. liabilities, nem. Passiva) sadrži vlastiti kapital osiguravatelja, tehničke pričuve, ostale rezerve koje sadrže rezerve za penzije zaposlenih i slične dugoročne i kratkoročne obaveze te obračunske stavke razgraničenja.

Dobit finansijske godine može biti iskazana u obračunskim stavkama ili u kapitalu. Preneseni gubitak i gubitak finanijske godine može biti iskazan u pasivi umanjenjem rezerva i kapitala ili u aktivi. Načini iskazivanja dobiti i gubitka utvrđuju se zakonima države koja primenjuju smjernice EEZ-a.

Definicija je preuzeta iz Rečnika osiguranja u izdanju Masmedia.

Pasivni bankarski poslovi (engl. deposit business, nem. Passivgeschäfte) su po kriteriju funkcionalnosti poslovi mobilizacije i koncentracije sredstava kojima banka privlači sredstva u kreditni sistem, a s obzirom na to da ih pribavlja od drugih imalaca, sa stanovišta bilansa oni predstavljaju dug banke i nalaze se u njenoj pasivi.

Za bankarsko poslovanje ovi su poslovi bitni, jer preko njih ona prikuplja sredstava za svoj rad, a strukturirani su na kratkoročne poslove kojima se prikupljaju novčana sredstva za odobravanje kratkoročnih kredita svojim komitentima i za obavljanje ostalih vlastitih i drugih aktivnih poslova, i na dugoročne poslove kojima ona prikuplja sredstva za kreditiranje razvoja industrije i prometa odnosno finansiranje investicija.

Depozitni izvori predstavljaju osnovnu metodu napajanja finansijskog potencijala i zadovoljavajućeg stepena propulzivnosti i stabilnosti banke. Najvažniji kratkoročni pasivni poslovi jesu depozitni poslovi kojima banka prikuplja depozite po viđenju preduzeća, stanovništva i države, jer oni preko multiplikacijskih procesa formiranja depozita i kredita oblikuju dodatne izvore sredstava. Osim depozita po viđenju (čekovni ili žiro depoziti) koji svakodnevno pritiču u banku radi obavljanja tekućih plaćanja, izuzetno su značajni i depoziti na štednju (ulozi na štednju stanovništva) kao sve važniji izvor bankarskog potencijala.

Agregat štednih depozita nalazi se po svojim osnovnim karakteristikama između agregata depozita po viđenju i oročenih, odnosno investicionih depozita, a s obzirom na to da ima relativno visok stepen konvertibilnosti u novac, svrstava se u kategoriju koja je bliska novcu (near money), tj. kvazinovac, pa se zbog toga mora izdvojeno evidentirati i analizirati.

Posebno mesto u kategoriji pasivnih poslova zauzima zaduživanje kod drugih banaka kao grupa specifičnih poslova. Reč je o međubankarskom zaduživanju putem: reeskonta i relombarda, ali i post kredita i ostalih kredita koje banke međusobno odobravaju najčešće preko tekućih računa. I konačno, u istu takvu grupu ulazi izdavanje kratkoročnih vrednosnih papira: blagajničkih zapisa i certifikata o depozitu, kojima banka pribavlja kratkoročna sredstva za poslovanje i likvidnost. U dugoročne pasivne poslove banke spadaju poslovi formiranja dugoročnog potencijala.

Najsigurnija i najstabilnija bankarska sredstva jesu ona koja su prikupljena emisijom dugoročnih vrednosnih papira. Njihovim izdavanjem banka dobija potrebna sredstva, a umesto toga daje obavezu da će imaocima njenih akcija ili obveznica isplaćivati određeni prinos (dividendu ili kamatu). Poslovi prikupljanja oročenih depozita stanovništva takođe su baza za dugoročne aktivnosti. Troškovi njihove mobilizacije su veći nego kod depozita po viđenju zbog diferencijacije u kamatnim stopama, ali su zato operativni troškovi držanja oročenih depozita manji nego što je to slučaj kod depozita po viđenju.

Značajni izvori su i prikupljanje dugoročnih depozita preduzeća, javnih ustanova i države, a organizju se na osnovu raznih poslovnih angažmana banke i imalaca takvih sredstava sa svrhom ostvarivanja nekih privrednih i društvenih ciljeva. Banka se može baviti i pribavljanjem dugoročnih kredita iz inostranstva zaključivanjem finansijskih kredita, okvirnih kredita i kreditnih linija sa specijalizovanim poslovnim i razvojnim bankama, bankarskim konzorcijuma i multinacionalnim bankama.

Definicija je preuzeta iz Rečnika bankarstva u izdanju Masmedia.

Porez na dodatu vrednost – PDV (engl. value added tax – VAT, nem. Mehrwertsteuer) je oblik poreza na promet, čija je realizacija podeljena u parcijalna plaćanja koja se obavljaju na osnovu dodate vrednosti u svakoj fazi procesa proizvodnje i distribucije.

PDV se obračunava i uplaćuje sukcesivno, prilikom svake prodaje, ali samo na neto vrednost ostvarenu u svakoj fazi. Izvoz se vrši bez ovog poreza, a uvoz se opterećuje istim stopama kao i nacionalni proizvod. Stoga može biti jedinstvena, ali i diferencirana na različite vrste robe ili usluga.

Definicija je preuzeta iz Rečnika turizma u izdanju Masmedia.

Performance guarantee je izraz koji se može upotrebiti u dva različita značenja, odnosno smisla. Njime se može označiti garancija za dobro izvršenje posla i garancija učinka, ali se po pravilu označava garancija za dobro izvršenje posla.

Definicija je preuzeta iz Rečnika trgovačkog prava u izdanju Masmedia.

PIN (akr. od engl. personal identification number) je lični identifikacioni broj; tajni, obično četvoroznakovni broj ili reč, koji se dodeljuje vlasnicima plastičnih kreditnih kartica.

Koristi se zajedno s karticom za provođenje transakcija, tj. za dobivanje pristupa preko tipkovnice do računalno kontroliranih uređaja kao što su bankomati. Svrha mu je sprečiti neovlašćenu upotrebu kartice.

Definicija je preuzeta iz Rečnika turizma u izdanju Masmedia.

Pismo o nameri (engl. letter of intent, letter of understanding, heads of agreement, memorandum of understanding, njem. Absichtserklärung, tal. accordo di principio, fr. letters d'intentions, protocole d'accord) je tvorevina međunarodne poslovne prakse i nije kao poseban "predugovoran" oblik sporazumevanja uređen propisima. Rezultat toga je da se u praksi pojavljuje pod različitim engleskim nazivima.

Sistematizacija i grupisanje tipičnih sadržaja sprovedeni su u pravnoj literaturi na osnovu stanja poslovne prakse. Prema tome mogući sadržaji pisma o namerama jesu:

a) utvrđivanje ciljeva koje stranke žele ostvariti ugovorom, vremenski redosled i raspored tema pregovora, mesto pregovora i osobe koje u njima učestvuju;
b) pitanja o kojima je postignut sporazum i pitanja o kojima postoje različiti stavovi;
c) utanačenja o uzajamnim obavezama o kojima je postignuta saglasnost kao što su sporazumi o deobi troškova, obaveza čuvanja poslovne tajne i poverljivosti podataka koji su otkriveni tokom pregovora;
d) predviđanje približnih sadržaja budućeg ugovora kao i očitovanje spremnosti da se on sklopi, ali zavisno od ispunjenja određenih uslova ili nastupanja nekih događaja.

Načelno pisma o namerama nemaju obveznopravne učinke sklapanja ugovora ili ispunjenja obaveza ugovora. Ako su u pismo o namerama unete neke obaveze u slučaju neispunjenja postoji mogućnost naknade štete na osnovi opšte građanske odgovornosti za naknadu štete. Druga je situacija ako pismo o namerama pod tim naslovom sadržajno odgovara obavezama određenih ugovora, pa bi se moglo postaviti pitanje je li time zapravo sklopljen ugovor i jesu li nastale obaveze ispunjenja. Odgovor na ta pitanja zavisi od različitih rešenja u pravnim procesima.

Definicija je preuzeta iz Rečnika trgovačkog prava u izdanju Masmedia.

Plivajući tečaj (engl. floating exchange rate, nem. flexibler Wechselkurs) je fluktuirajući, fleksibilni ili slobodni kurs, oblikuje se na tržištu na osnovu delovanja mehanizma ponude i tražnje koji formira njegovu realnu cenu.

U takvim okolnostima, visina kursa zavisi neposredno od stanja platnog bilansa, jer trenutno ostvareni deficit ili suficit automatski deluje na promenu deviznog kursa te izaziva promene u izvozu i uvozu ili kretanju kratkoročnog kapitala ili u jednom i drugom. Tako npr. pri postojanju deficita raste kurs stranih valuta u odnosu na domaću, što uzrokuje povećanje izvoza robe i usluga, ali i smanjenje uvoza, dok je pri suficitu situacija obrnuta, tj. pada kursa stranoj valuti u odnosu na domaću, što pojeftinjuje uvoz pa je kretanje robe i usluga usmereno u suficitarnu zemlju. Osnovna ideja je sadržana u ceni ravnoteže, jer postoji određena visina deviznog kursa na kojem će se izravnati ponuda i potražnja i ostvariti ravnoteža platnog bilansa.

Znatna osetljivost slobodno formiranih kurseva ne znači odsutnost intervencija centralnih banaka na deviznim tržištima. Iako obaveza intervencije ne postoji, intervencije centralnih banaka prilagođavaju se potrebama njihove trenutne monetarne politike. Postupne promene u kursu u sistemu plivajućih deviznih kurseva, za razliku od brettonwoodskog sistema fiksnih kurseva u situaciji kad odnosna zemlja sprovodi korektivne mere (devalvaciju ili revalvaciju), eliminišu iznenadne šokove u privredi i potrebu drastičnog prilagođavanja.

Stroga pravila Međunarodnog monetarnog fonda i utvrđena procedura u slučajevima neizbežnih promena pre utvrđenog pariteta, makar se radilo i o privremenim debalansima, onemogućava brza, nužna i realna prilagođavanja kurseva na štetu zainteresovanih zemalja članica Fonda.

Kako o realnosti deviznog kursa zavisi rentabilnost izvoza i racionalnost uvoza, zemlje članice su se postaknute vlastitim interesom i nagomilanim problemima u međunarodnom monetarnom sistemu ranih 70-ih godina postupno počele oslobađati obaveze intervencije centralnih banaka radi održavanja kurseva svojih valuta u dopuštenim okvirima marže osciliranja od + 2,25 % od utvrđenog pariteta. One de facto od 1973. godine počinju primenjivati plivajuće kurseve, a de jure (prema drugom amandmanu na sporazum MMF-a) to im je omogućeno od aprila 1978. godine.

Zemlje članice Fonda imaju pravo izabrati politiku deviznog kursa i primenjivati bilo fiksne bilo plivajuće kurseve. Jedinstveni način floatinga nije prihvaćen, pa odluka u korist "plivanja" obuhvata jednu od tri mogućnosti: valuta može plivati na potpuno slobodnoj osnovi; valute mogu biti zajedno grupisane u valutno područje u kojem su vezane jedna za drugu pa zajednički plivaju prema drugim valutama; ili devizni kurs (umesto da slobodno pliva uz izvesne intervencije centralne banke radi ublažavanja velikih i neočekivanih flotacija) bude vezan uz izabrani skup indikatora o kretanjima u nacinalnoj privredi i da pliva srazmerno promenama. O prednostima i nedostacima primene plivajućih kurseva među stručnjacima ne postoji saglasnost.

Definicija je preuzeta iz Rječnika bankarstva u izdanju Masmedia.

Porez (engl. tax, impost, levy, nem. Steuer, Abgabe) označava deo prihoda koji država uzima pravnim i fizičkim licima za pokriće svojih rashoda, a da pritom za uzvrat direktno ne daje nikakvu naknadu. To su ne samo izvori finansiranja izdataka izazvanih funkcionisanjem državnog i upravnog aparata, nego i instrumenti ekonomske i socijalne politike. Koristi poreskih obveznika od uplaćenih poreza uglavnom su neposredne (npr. izgradnja puteva, zdravstvenih objekata, škola, vrtića i sl.). S obzirom na predmet oporezivanja razlikuje se porez: na promet, prihod, dobit, ukupni prihod građana.

Definicija je preuzeta iz Rečnika marketinga u izdanju Masmedia.

Portfelio menedžment (engl. portfolio management) je proces upravljanja investicijama pojedinca ili tvrtke na principu diverzifikacije. Diverzifikacijom se nastoji ostvariti maksimalna profitabilnost uz zadati stepen rizika odnosno minimalni rizik uz zadatu profitabilnost portfolija. Pri tome se pod investicijama primarno podrazumevaju ulaganja u vrednosne papire.

Portfelio menedžment uključuje konstruiranje portfelija, njegovu kritičku analizu i njegove povremene modifikacije koje su neophodne, odnosno poželjne u interesu investitora. Može se promatrati kao pasivna poslovna strategija prema kojoj držanje dobro diverzifikovanog portfelija osigurava stabilan zadovoljavajući prinos uz rizik blizak riziku celokupnog tržišta vrednosnih papira. Sa druge strane, može se posmatrati kao aktivna poslovna strategija kod koje se nastoji oslanjanjem na određene atraktivne tržišne segmente ostvariti veći prinos nego na dobro diverzifikovani portfolio uz relativno nisku izloženost nesistemskom riziku.

Portfolio menedžment je tipično načelo poslovne politike investicionih kompanija, penzionih fondova, osiguravajućih kompanija, banaka i drugih finansijskih organizacija. Portfelio menedžment je i poslovna delatnost portfolio menedžera (engl. portfolio manager) – pojedinca ili firme koji na principu povereništva, odnosno savetovanja upravljaju investicijama svojih komitenata (mušterija) drugih pojedinaca, odnosno drugih firmi. Kada portfolio menedžer na principu povereništva donosi investicione odluke i provodi njihovu implementaciju u korist svojeg komitenta – mušterije govori se o diskrecijskom portfolio menedžmentu (engl. discretionary portfolio management), jer portfolio menedžer ima diskreciono pravo donošenja investicionih odluka. Kada portfolio menedžer mora obavestiti svoga komitenta o svim okolnostima pre preduzimanja investicione aktivnosti govori se o savetodavnom portfolio menedžmentu (engl. advisory portfolio management), jer se ni jedna investiciona odluka ne može doneti bez pristanka komitenta.

Profesija portfolio menedžera podložna je zakonskoj i/ili tržišnoj regulativi. Obično se zahteva licenciranje osoba koje mogu obavljati savetodavnu i/ili povereničku funkciju upravljanja investicionim portfelijom svojih komitenata. Uobičajeno je da se za obavljanje ovih poslova izdaje certifikat o ovlašćenom finansijskom analitičaru (engl. certified financial analysts). Takve certifikate izdaju nacionalna udruženja finansijskih analitičara.

Definicija je preuzeta iz Rečnika osiguranja u izdanju Masmedia

Portfolio strategija (engl. portfolio strategy, nem. Portfolio-Menagement) se bavi alokacijom sredstava radi osiguranja najboljeg bilansa svih poslovnih jedinica u jednoj grupi preduzeća. Loše likvidno stanje neke poslovne jedinice nije prihvatljivo u slučaju kada je likvidnost grupe preduzeća visoka. Pomoću portfolio strategije matično preduzeće vrši alokaciju i preraspodjeljuje sredstva grupe između različitih poslovnih jedinica sa osnovnim ciljem da se ubrza postizanje strateških preduzetničkih ciljeva grupe.

Planiranje portfolio strategije zahteva četiri faze: identifikovanje različitih poslovnih jedinica u grupi preduzeća radi utvrđivanja značajnih delatnosti segmentacijom svih delatnosti u određene strateške poslovne jedinice; ocenjivanje postojećeg bilansa portfelija, tj. ocena postojeće distribucije strateških poslovnih jedinica pomoću različitih portfolio parametara (rizik, prinos, cash flow, rast); matrice i dijagrami omogućavaju stratezima iskazivanje veza između različitih poslovnih jedinica; identifikovanje željenog bilansa portfelija, jer sadašnja nije optimalna, te će stratezi izmenama bilansa portfelija preraspodelom sredstava među poslovnim jedinicama uključiti nove i izbaciti neke postojeće poslove; poboljšavanje postojećeg modela zadržavanjem kvalitetnih portfelija i realokacijom sredstava među postojećim ili novim strateškim poslovnim jedinicama vodeći pritom računa o svim elementima specifičnim za međunarodno okruženje.

Definicija je preuzeta iz Rečnika marketinga u izdanju Masmedia.

Portfolio (portfolio) je skup finansijskih sredstava koje neki pojedinac ili preduzeće poseduje. Može se sastojati od novca (gotovina, depoziti...) i od vrednosnih papira (akcije, obveznice...). Diverzifikacija portfolija je ulaganje novca u razne vrednosne papire radi disperzije rizika uspešnosti pojedinih investicija.

Portfolio ulaganja (engl. portfolio investment, nem. Portfolio-Investition, die indirekte Investition) su indirektna ulaganja koja se uglavnom pojavljuju kao ulaganja u obveznice i druge vrednosne papire što ih izdaje strana država (tradicionalni oblici portfelio ulaganja). Netradicionalni oblici portfelia ulaganja pojavljuju se kao transfer kapitala i ulaganja sredstava u strana preduzeća bez prava ulagača na upravljanje i kontrolu uloženih sredstava.

U prvom slučaju, kod tradicionalnih oblika portfelija ulaganja, većinom je reč o ulaganjima u obveznice, bonove i ostale vrednosne papire koje izdaju strane vlade, njeni organi ili druge institucije, pa čak i trgovačka društva, radi prikupljanja sredstava zajma na nekom međunarodnom tržištu kapitala. Ovakav oblik portfelija ulaganja bio je najvažniji oblik kretanja međunarodnog kapitala do velike krize tridesetih godina. Kad se ulaže u efekte raspisanog stranog zajma, portfeliji ulaganja imaju obeležje dugoročnog međunarodnog zajma jer ovakvi efekti donose fiksnu kamatnu stopu i oni se uplaćuju po unapred utvrđenom planu.

Kad se portfeliji ulaganja vrše u obliku transfera kapitala i ulaganja u strana preduzeća, postoji velika sličnost između ovih i direktnih ulaganja. U oba slučaja nema uslova vraćanja uloženog kapitala u određenom roku, a visina dobiti zavisi isključivo od poslovnog uspeha. Međutim, za razliku od direktnih ulaganja, kod portfelija ulaganja nedostaje želja i mogućnost da se preko uloženih sredstava osigura uticaj na poslovanje preduzeća.

Definicija je preuzeta iz Rečnika marketinga u izdanju Masmedia.

Poverilac (engl. creditor, obligee, njem. Gläubiger, Kreditor) je u obavezno-pravnom odnosu strana koja je ovlašćena od druge strane (dužnika) zahtevati da joj preda neke stvari ili nešto učini ili da ne učini nešto što bi inače imala pravo ili da nešto propusti. Reč je o dvostranoobveznom odnosu, a to znači da obe strane (svaka u odnosu na drugu) imaju i potraživanje i dugovanje.

Definicija je preuzeta iz Leksikona menadžmenta u izdanju Masmedia.

Povrat ulaganja (engl. return on investment, krat. ROI, nem. Kapitalrendite) je procenat neto profita nakon oporezivanja (after-tax net profit) od investicije preduzete za ostvarivanje toga profita. Jedan od najčešće korišćenih pokazatelja u zapadnom poslovnom okruženju za ocenjivanje uspešnosti investicionog poduhvata.

Definicija je preuzeta iz Rečnika marketinga u izdanju Masmedia..

Pravilo 72 omogućava brzi orijentacioni izračun:
a) broja godina koje su potrebne da se udvostruči imovina uz određeni godišnji prinos
b) visine prinosa koji je potreban da se udvostruči imovina u zadanom broju godina

Primena pravila
Za odgovor na pitanje koliki je broj godina potrebno ulagati da se imovina udvostruči uz određeni godišnji prinos, podelite 72 s vrednostima mogućeg godišnjeg prinosa.
Formula je: 72 : visina_prinosa = broj godina
Npr. uz godišnji prinos od 10% koliko godina je potrebno da se vrednost moje imovine udvostruči? Odgovor je 72 : 10= 7,2 godine
Za odgovor na pitanje koliki prinos mora biti da bi se imovina udvostručila u zadatom vremenu, podelite 72 sa zadanim brojem godina.
Formula je : 72 : broj_godina = visina prinosa
Npr. koliki prinos mora biti da bi se moja imovina udvostručila za 5 godina? Odgovor je 72 : 5 = 14,4 % godišnje.
Ograničenje pravila 72 je da vredi samo za izračune do 20% godišnjeg prinosa. Za godišnje prinose veće od 20% primena pravila dovodi do distrozija i nepouzdanih rezulata.

Pravo preče kupovine (engl. pre-emption right, nem. Vorkaufsrecht) je pravo određene osobe da je vlasnik određene stvari koju namerava prodati obavesti o toj prodaji i da joj ponudi da tu stvar otkupi po uslovima koje nudi ostalim osobama, pre nego što je ponudi drugim potencijalnim kupcima. Tek ako ta osoba odbije kupiti stvar, odnosno ne odgovori na ponudu u razumnom ili ugovorenom roku, vlasnik je može ponuditi na prodaju drugim osobama.

Ako bi vlasnik prodao stvar drugoj osobi, a da o tome nije obavestio osobu koja ima pravo prvokupa, odnosno ako bi tu stvar prodao po uslovima povoljnijim od onih koje je ponudio osobi s pravom prvokupa, ta osoba ima pravo, pod određenim uslovima i u određenom roku pobijati valjanost takvog ugovora i zahtevati da joj se stvar proda po uslovima po kojima je bila prodana drugoj osobi.

Pravo prvokupa nije ograničeno samo na stvar i ono se može odnositi i na akciju, poslovni udel ili drugi vrednosni papir. Posebno treba imati na umu da se pravo prvokupa akcija za društvo ili članove deoničkog društva ne može odrediti statutom, jer se njime ne mogu odrediti druga ograničenja osim onih koja su zakonom izričito dopuštena. Neki ili svi dioničari mogu međusobno obveznopravnim ugovorom ugovoriti pravo prvokupa akcija, a takvi ugovori su unutrašnja stvar suugovarača i prema društvu i trećima nemaju pravni učinak.

Definicija je preuzeta iz Rečnika trgovačkog prava u izdanju Masmedia.

Preduzeće (engl. enterprise, nem. Unternehmen, Handelsgewerbe, Gewerbebetrieb);

1. pravni objekat koji pripada nekom subjektu, po pravilu trgovcu, tako da može njime raspolagati. Preduzeće čini određenu privrednu delatnost koju obavlja trgovac kao nosilac takve delatnosti u organizacionom smislu, tako da npr. jedno trgovačko društvo može imati više preduzeća, npr. fabriku za preradu repe, fabriku cipela, mlekaru, robnu kuću itd. Nijedno od takvih preduzeća nije pravno lice, niti je upisano u sudski registar, nego je to trgovačko društvo kojem pripadaju. Odluči li društvo prodati jedno od više preduzeća i kupiti drugo, ili izgraditi neku novu fabriku i sl. to je predmet unutrašnje organizacije društva i ona se može menjati a da se pri tome ne menja ni nosilac prava i obaveza, ni članska struktura društva, tj. članovi društva u odnosu na društvo i međusobno imaju i dalje ista prava i obaveze. Kupovinom ili prodajom jedne fabrike povećala se, ili smanjila, ili ostala ista imovina društva, ali se nisu promenili odnosi između članova. Trgovačko društvo i trgovac pojedinac jedini su nosioci prava i obaveza, oni su porezki obveznici, počinitelji kaznenih dela i sl., a ne preduzeće. Preduzeće nije pravno lice, nego čini imovinsku i radnu celinu, odnosno trajniji privredni pothvat koji pripada trgovačkom društvu ili trgovcu pojedincu;

2. izraz preduzeće često se koristi za subjekte trgovačkog i javnog prava koji obavljaju neku delatnost od opšteg interesa, npr. komunalno preduzeće za puteve, preduzeće za promet itd. s tim da u firmi takvih subjekata mora stajati kom obliku trgovačkog društva ili ostalih pravnih lica pripada, npr. Komunalno preduzeće Bjelovar, d.o.o.

Definicija je preuzeta iz Rečnika trgovačkog prava u izdanju Masmedia.

Preduzetnik (engl. entrepreneur, nem. Unternehmer) je poslovni čovek, najčešće nosilac posla. U izvornom značenju reč je o čoveku koji ulaže svoj novac u određeni poslovni poduvat nadajući se zaradi, odnosno dobiti. U tu svrhu osniva preduzeće i sklapa ugovore sa onima koji će za njega raditi. On, dakle, snosi imovinski rizik, dok svi drugi koje on zaposli dobijaju ugovorenu naknadu (rizik zaposlenih je u tome što su možda izabrali lošeg poslodavca).

Preduzetništvo se najviše vezuje za dva osnovna svojstva, koja proističu iz samog pojma preduzimljivosti: sklonost riziku i inovativnost. Budući da ljudi koji raspolažu novcem ne moraju biti obdareni tim svojstvima, a i trajnost preduzeća je poželjna, preduzetništvo, vlasništvo i menedžerstvo mogu biti sasvim razdvojeni.

Vlasnički rizik ne mora padati na preduzetnika, a preduzetnik ne mora biti menadžer. Zbog toga, sklonost riziku i inovativnost ne moraju se podudarati u jednoj poslovnoj funkciji ili osobi. Ipak, u ovoj podeli rada ne može se preterivati, budući da inovativnost mora biti rukovođena sticanjem zarade, kao što bi se sklonost za rizik sasvim izgubila ukoliko bi ili netko uvek preuzimao rizik za drugoga ili bi se on sasvim socijalizirao. Zbog toga, savremeni preduzetnici još uvek moraju bar donekle spajati ova dva osnovna preduzetnička svojstva.

Definicija je preuzeta iz Rečnika osiguranja u izdanju Masmedia.

Prelevmani (engl. levy, surtax, njem. Abschöpfung) je posebna vrsta dadžbina koje se naplaćuju na poljoprivredne proizvode koji se uvoze u EZ iz trećih zemalja. Naplaćivanjem prelevmana osigurava se izjednačavanje domaćih cena u EZ-u i svetskih, u pravilu nižih cena, a time i povlastice za domaće proizvode.

Novac prikupljen naplatom prelevmana ulazi u proračun zajednice čiji velik deo se koristi za subvencioniranje i razvoj poljoprivrede. Prelevmani na mlečne proizvode koriste se za unapređivanje, promociju i istraživanje tržišta mleka i mlečnih prerađevina.

Prelevmane utvrđuje komisija u saradnji sa upravnim odborom, u skladu sa propisima zajedničke agrarne politike EZ-a. Postoji više izbora osnovnog obračuna prelevmana kao što su indikativne cene koje proizlaze iz razlike između cene proizvoda franko-granice zemlje izvoznice (cijena CAF) i početne cene u EZ-u (prox deseuil).

U slučaju zaštitnih cena prelevmani sadrže dva sastojka obračuna: nepromenjivi, koji osigurava zaštitu procesa prerade, i promenjivi, koji izednačava razliku između svetske cene (cena ponude franko-granica) i domaće cene sastojaka žitarica u prerađenom proizvodu

Primarna emisija (engl. primary issue, nem. Primäremission) je emisija koju obavlja centralna (emisijska) banka, kreirajući tako primarni novac. Svojim operacijama u aktivi centralna banka stvara potraživanja banaka ili drugih izravnih komitenata na samu sebe, a svoje obaveze prema njima iskazuje u svojoj pasivi. Te obaveze centralne banka može na njihov zahtev isplatiti u gotovom novcu, jer ga jedino ona emituje (štampa), što primarnom novcu tj. novcu centralne banke daje posebnu ulogu u sastavu papirne inkonvertibilne valute.

Zavisno od raspoloživog iznosa primarnog novca banke emituju "svoj" novac (bankarski, depozitni, knjižni) koji se u svakom trenutku može (i mora) isplatiti u novcu centralne banke, čiji je najznačajniji izraz gotov novac (novčanice i kovani novac).

Za razliku od svih ostalih banaka u sastavu čija je emisijska (kreditna) funkcija određena njenim pasivnim poslovima, centralna banka je u pogledu primarne emisije teoretski neograničena i u svakom trenutku likvidna (odobravanjem kredita ona stvara primarni novac) pa se zbog toga pred centralnu banku postavljaju ograničenja posebne vrste kojima se neposredno ili posredno "ograničava" njena primarna emisija kako bi se ostvarili ciljevi i zadaci monetarne politike zemlje koju ona utvrđuje i za koju je ona odgovorna.

Definicija je preuzeta iz Rečnika bankarstva u izdanju Masmedia.

Prinos (engl. yield, nem. Ertrag) je izraz od više značenja: dobit, povrat ulaganja, zarada, prihod.

Prinos od dividendi (engl. dividend yield, nem. Dividendenertrag) je odnos isplaćenih dividendi po akciji i vrednosti akcije izražene na tržištu kapitala.

Mera ove profitabilnosti akcija je vrednovanje po tržišnim cenama. Cena akcija formirana na tržištu kapitala, na osnovu zakonitosti ponude i potražnje.

Definicija je preuzeta iz Rečnika osiguranja u izdanju Masmedia.

Privilegovane akcije (engl. preferred stocks, nem. Prioritätsaktien, Vorzugsaktien) su akcije povlašćene u odnosu na redovne jer imaju prednost u naplati dividendi i druge povlastice. Zbog toga se nazivaju i povlašćenim, odnosno prioritetnim akcijama.

Po pravilu je povlašćenost takvih akcija povezana sa ograničavanjem određenih prava koje nose redovne akcije. To su npr. ograničenje prava upravljanja deoničkim društvom, ograničen iznos dividendi i sl. Zbog toga se ovi vrednosni papiri nazivaju i hibridnim vrednosnim papirima.

Definicija je preuzeta iz Rečnika trgovačkog prava u izdanju Masmedia.

Profit (engl. profit, njem. Profit) je vrednost koja se utvrđuje razlikom prihoda ostvarenih realizacijom i stvarnih troškova ostvarene poslovne aktivnosti.

To je novčani iznos koji preostaje vlasniku kapitala nakon što izvrši sve isplate u vezi sa svim ostalim resursima koje preduzeće koristi. Takvo je određenje pojma obuhvaćeno pojmom poslovnog profita (business profit).

Definicija je preuzeta iz Rečnika turizma u izdanju Masmedia.

Profitna provizija (engl. profit commission, nem. Profitcourtage) je deo pozitivnog rezultata (viška prihoda nad rashodima) koji reosiguravatelj vraća reosiguraniku. Obligacioni proporcionalni ugovori o reosiguranju gotovo redovno predviđaju obavezu reosiguravatelja da deo viška prihoda nad rashodima vrati osiguraniku, čime se reosiguranik želi stimulisati na razumno preuzimanje rizika i racionalno plaćanje šteta.

Ugovor precizno određuje šta ulazi u prihode, a šta u rashode za svrhu izračuna profitne provizije. Na strani prihoda je uglavnom premija, a na strani rashoda plaćene i rezervisane štete, provizija, operativni troškovi reosiguravatelja i gubitak iz prethodne godine.

Definicija je preuzeta iz Rečnika osiguranja u izdanju Masmedia.

Proračun (engl. budget, njem. Budget) je plan prihoda i rashoda države ili neke uže političko-teritorijalne jedinice (zajednice) za određeno razdoblje.

Takva predviđanja prihoda i rashoda u turizmu čine se radi osiguranja kontinuiteta u finansiranju, ali i kontrole, i pojedinih aktivnosti, npr. turističke promocije ili ukupne delatnosti društvene turističke organizacije, koja sredstva za delovanje dobijaju iz državnog proračuna. Obično se donosi za razdoblje od godine dana.

Definicija je preuzeta iz Rečnika turizma u izdanju Masmedia.

Provizija (engl. commission, nem. Provision, Handelsprovision) je generalna naknada koja se posredniku, zastupniku, komisionaru itd. plaća za usluge što posreduju u nekom poslu. Iskazuje se najčešće u procentu od vrednosti transakcije, a ređe u fiksnom iznosu. Ima ih raznih vrsta zavisno od ugovora, odnosno o subjektima za koje se posrednički posao obavlja (zastupnička, konsignacijska, posrednička, bankovna, brokerska, itd.).

U turizmu redovno se radi o proviziji putničkoj agenciji pri sklapanju agencijskog ugovora o hotelskim uslugama, i ugovora o alotmanu.

Kod agencijskog ugovora o hotelskim uslugama moguće su dve situacije:

a) jedna u kojoj u cenu usluga hotelijera nije uključena provizija koju on plaća putničkoj agenciji (neto cena), te

b) druga kod koje je u cenu usluga uključena i provizija (bruto cena). Bude li ugovorena neto cena, hotelijer plaća proviziju putničkoj agenciji posebno, dodatno na tu cenu, a kod bruto cene provizija je već uračunata u tu cenu i od nje se odbija. Kad je u pitanju bruto cena, hotelijer je dužan platiti putničkoj agenciji od te cene određeni procenat na račun provizije.

Putnička agencija za svoj trud oko animiranja, zatim sklapanja ugovora o klijentima i napokon upućivanja putnika hotelijeru ima pravo na naknadu – proviziju, bez obzira na to je li ona ugovorena ili ne. Jasno, strane bi mogle ugovoriti da hotelijer ne plaća proviziju uopšte (što je teško zamisliti), ili da je ne plaća za određene usluge ili usluge obavljene nakon određenog perioda i sl., što se često ugovara. U tom smislu treba razlikovati pravo na proviziju, koja postoji iako je strane nisu ugovorile, od visine provizije koju strane mogu, ali ne moraju ugovoriti.

Pravo na proviziju može se ugovorom isključiti ili ograničiti, a ako nije drukačije ugovoreno, putnička agencija ostvarenje tog prava može zahtevati od hotelijera nakon ispunjenja ugovora, odnosno dela ugovora ako je ugovor dugotrajniji (durativan). Iznosi provizije razlikuju se od proizvoda do proizvoda, od kompanije do kompanije, od teritorija do teritorija i sl.

Mnoga preduzeća stimulišu ili nagrađuju svoju maloprodajnu mrežu i dodatnim procentom na uobičajenu proviziju ili im odobravaju druge vidove stimulativnih provizija (incentive commission; overriding commission).

Provizija prema dogovoru je izraz iz hotelske ili transportne ponude turističkoj agenciji, a znači ugovaranje provizije s obzirom na obim posla. Superprovizija je provizija iznad uobičajenog iznosa, a odobrava se u onim slučajevima kad onaj koji prodaje određeni proizvod ili uslugu postigne iznadprosečni rezultat, te ostvari pravo da na premašenu kvotu dobije viši procenat provizije.

Definicija je preuzeta iz Rečnika turizma u izdanju Masmedia.